Foto: Clara Orozco Posle haotičnog prvog dana i žanrovski šarenog drugog, treći dan Primavere doneo je ono što svaki festival priželjkuje za završnicu – sunce, prepune bine i osećaj da se nešto veliko dešava iza svakog ugla. Bio je to dan u kojem su se smenjivali veterani i nove zvezde, intimni trenuci i masovna euforija, a završio se uz jedan od najglasnijih i najenergičnijih nastupa čitavog festivala.
Za mene je sve počelo na Revolut bini. Baxter Dury izašao je na scenu kao čovek koji tačno zna šta želi od publike i kako da to dobije. Njegova muzika možda počiva na spoken-word manirima, mračnom humoru i croonerskoj eleganciji, ali nastup je bio sve samo ne statičan. Tokom čitavog seta davao se bez ostatka. Šetao je binom, gestikulirao, ulazio u likove svojih pesama i ostavljao utisak čoveka koji svaku numeru proživljava iznova. Veliki deo zasluga pripada i pratećem bendu koji je zvučao besprekorno. Posebno se istakla devojka koja je, pored sviranja nekoliko instrumenata, delila vokalne dužnosti sa Baxterom. Njihovi dijalozi i vokalna razmena davali su pesmama dodatnu dinamiku i šarm. Bio je to idealan početak dana – energičan, duhovit i dovoljno drugačiji da odmah privuče pažnju.
Foto: Clara Orozco
Pre nekoliko godina Sudan Archives nastupala je na jednom od manjih festivalskih stejdževa. Treći dan Primavere bio je savršen dokaz koliko se stvari mogu promeniti za kratko vreme. Sada je dobila mnogo veću binu. I potpuno je opravdala poverenje. Sama pojava na sceni bila je dovoljna da privuče poglede. U uskom, šarenom kombinezonu dominirala je prostorom od prvog trenutka. Međutim, nije se radilo samo o vizuelnom utisku. Bilo je tu repovanja, pevanja, đuskanja, uvijanja po sceni, a spuštala se među publiku i konstantno održavala kontakt sa ljudima ispred bine. Čas je bila za klavijaturama, čas za svojim elektronskim spravicama, a svaki segment nastupa donosio je nešto novo. Već sam počeo da se mirim sa činjenicom da možda nećemo čuti violinu po kojoj je postala prepoznatljiva. A onda su se začuli prvi tonovi pesme “Come Meh Way”. U tom trenutku sve je leglo na svoje mesto. Čuo sam omiljenu numeru i krenuo dalje ka novim muzičkim avanturama.
Nakon eksplozivne energije Sudan Archives, usledilo je smirivanje tempa. Big Thief su na scenu doneli upravo ono što se od njih očekuje – toplinu, iskrenost i pesme koje ne traže pažnju već je prirodno osvajaju. Prvi put tokom festivala činilo se da Barselona zaista izgleda onako kako je zamišljamo početkom juna. Sunce, lagani povetarac i muzika koja savršeno pristaje takvom ambijentu.
Četvorka na sceni je bez mnogo pompe prolazila kroz svoj repertoar indie-folk dragulja. Adrianne Lenker još jednom je pokazala zašto važi za jednu od najcenjenijih kantautorki svoje generacije, dok je ostatak benda stvarao onu prepoznatljivu kombinaciju nežnosti i suptilne napetosti koja Big Thief izdvaja od većine savremenih indie sastava. Bio je to koncert prepun malih momenata koji će fanovima ostati u dugom sećanju.
Foto: Eric Pamies
Little Simz je još jedan primer izvođača čiji je rast publika Primavere mogla da prati iz prve ruke. Od nastupa na Cupra stejdžu pre nekoliko godina stigla je do najveće festivalske bine. Dodatne simpatije pokupila je pojavivši se u dresu španske reprezentacije, što publika naravno nije propustila da nagradi glasnim odobravanjem. Tokom čitavog nastupa delovala je kao da se odlično zabavlja, a ta energija vrlo brzo se prenela i na publiku. Malo je repera koji uspevaju da spoje toliku tehničku preciznost sa tolikom količinom prirodnog šarma. Dok je izbacivala stihove neverovatnom brzinom, nije delovala ni najmanje opterećeno njihovom kompleksnošću. Naprotiv, sve je izgledalo tako lako. Njena muzika oduvek je bila spoj različitih svetova, a uživo to dolazi do punog izražaja. Tokom jednog sata publika je prolazila kroz hip-hop, grime, afrobeat, soul, džez i funk, često u okviru iste pesme. Velike zasluge za to pripadaju i bendu koji ju je pratio sa impresivnom preciznošću, uspevajući da svaki stilski zaokret učini potpuno prirodnim. Poseban utisak ostavio je segment u kojima se oprobala u ulozi di-džeja. Tada je čitav prostor ispred bine prerastao u veliku žurku. Afrički ritmovi, moćna ritam sekcija i njena nepresušna energija stvarali su osećaj da koncert neprestano ubrzava. Ako bi se na ovogodišnjoj Primaveri dodeljivala nagrada za izvođača sa najboljim vajbom, Little Simz bi bila među glavnim favoritima.
Foto: Clara Orozco
Mala digresija, ako dozvolite. Još od petka su se pojavile glasine da će biti održan tajni koncert na festivalu. I da će ga održati niko drugi nego Olivia Rodrigo. Prošlogodišnja hedlajnerka Glastonbury festivala na fazon četvrtoj bini po veličini??? Tokom dana stigla je potvrda – Olivia Rodrigo dolazi na festival. U tom trenutku postalo je jasno da ne govorimo o običnom dodatku programu, već o jednom od najvećih trenutaka čitavog vikenda.
Od prvog izlaska bilo je jasno da publika zna svaku reč. Pesme su se smenjivale bez praznog hoda, a energija nije padala ni za trenutak. Olivia je bez problema prelazila iz eksplozivnih pop-pank numera u emotivnije trenutke za klavirom, pokazujući zašto je uspela da okupi toliko široku publiku. Njene pesme možda polaze od tinejdžerskih emocija, ali odavno su prerasle tu početnu tačku i postale univerzalne priče o ljubavi, nesigurnosti, besu i odrastanju. Ponudila nam je uvid u novi album koji će biti objavljen narednog petka. Izvela je “Drop Dead” i “The Cure”, ali i ekskluzivu u vidu “What’s Wrong With Me”, dueta sa Robertom Smithom koji joj se pridružio na bini. Publika je eksplodirala, a spoj jedne od najvećih savremenih pop zvezda i frontmena benda koji je obeležio nekoliko generacija pretvorio se u jedan od onih retkih festivalskih trenutaka zbog kojih ljudi godinama putuju na ovakve događaje. Neplaniran, neočekivan i potpuno nezaboravan. Ok, Primavera, uspeli ste da nadmašite sami sebe. Ako je ovo bio pokušaj da se zaleče rane nastale nakon otkazivanja dela programa prvog dana, mislim da slobodno možemo reći da smo kvit.
Foto: Christian Bertrand
Malo koji nastup tokom vikenda izazvao je toliko iščekivanja kao povratak The xx. Osam godina prošlo je od poslednjeg festivalskog nastupa voljenog trija u Evropi. Za to vreme članovi su se na Primaveri pojavljivali kroz svoje samostalne projekte. Sada smo konačno dobili pravu stvar. Njihova muzika oduvek je počivala na minimalizmu. Malo tonova, mnogo prostora i atmosfera koja se gradi polako. Upravo zato koncert The xx funkcioniše drugačije od većine festivalskih nastupa. Nema bombardovanja publikom. Nema agresivnog osvajanja pažnje. Postoji samo ritam koji vas polako uvlači u svoj svet. Kako je koncert odmicao, tako se i energija postepeno menjala. Početak je bio obojen toplom noćnom intimom i sporijim numerama, dok je završnica sve više naginjala plesnijoj strani njihovog zvuka, pod snažnim uticajem Džejmijevih elektronskih senzibiliteta. Od laganog njihanja i cupkanja, publika je stigla do skakanja i euforije, a promena je bila toliko prirodna da je gotovo niste ni primećivali. Povratak je u potpunosti uspeo.
Foto: Eric Pamies
Nakon nekoliko nastupa koji su se oslanjali na velike produkcije, plesače i vizuelne spektakle, Marina se odlučila za znatno jednostavniji pristup. Na sceni joj je društvo pravio četvoročlani bend i diskretni prateći vokali, bez potrebe da pažnju odvlači na bilo šta osim na pesme. To, naravno, ne znači da je nastup bio statičan. Naprotiv. Ono što je najviše dolazilo do izražaja tokom čitavog nastupa bila je njena sigurnost. Marina danas nastupa sa lakoćom izvođačice koja iza sebe ima godine iskustva i tačno zna kako da vodi koncert. Nije jurila za velikim gestovima niti pokušavala da svaku pesmu pretvori u spektakl. Dovoljni su bili njen glas (i to kakav!), prisustvo i nekoliko dobro odabranih trenutaka da publika ostane potpuno uz nju. Možda njen koncert nije bio među najglasnijim ili najgrandioznijim te večeri, ali je svakako bio jedan od najlepših.
Foto: Christian Bertrand
Gorillaz su na Primaveru došli kao hedlajneri, ali njihov nastup nije delovao kao klasičan festivalski koncert. Više je ličio na putovanje kroz različite svetove koje su Damon Albarn i njegova ekipa gradili tokom poslednjih četvrt veka. Od prvih minuta bilo je jasno da fokus nije samo na hitovima, već na priči koja povezuje prošlost i sadašnjost benda. Albarn je još jednom pokazao zašto je jedan od najfascinantnijih autora svoje generacije. Nije bio frontmen koji neprestano traži pažnju publike. Naprotiv, kretao se između klavira, gitare i mikrofona gotovo nenametljivo, prepuštajući reflektore muzici, vizualima i ogromnoj ekipi saradnika koja je tokom godina postala zaštitni znak Gorillaza.
Foto: Gisela Jane
Na bini se smenjivala prava mala armija muzičara (kako stvarnih, tako i virtuelnih), pratećih vokala i gostiju, dok su video projekcije na kojima su se nalazili Noodle, 2D, Murdoc i Russel Hobbs podsećale da je Gorillaz i dalje verovatno najuspešniji multimedijalni muzički projekat modernog doba. Sve vreme sam imao utisak da prisustvujem nečemu što je podjednako koncert, pozorišna predstava i animirani film. Posebnu draž dali su baš ti brojni gosti. Little Simz se pridružila na “Garage Palace”, što je izazvalo veliko oduševljenje publike nakon njenog sjajnog solo nastupa ranije tokom dana. Pojavljivanje Yasina Beya (Mos Def) dodatno je podiglo atmosferu, dok je svaki novi gost donosio novu boju u ionako šarolik zvučni mozaik. A onda je stigla završnica. Prvo “Feel Good Inc.”, zatim “Clint Eastwood”. Čitav prostor pretvorio se u jedan ogromni plesni podijum. Hiljade ljudi pevale su svaki stih, skakale u ritmu i slavile bend koji već 25 godina uspeva da spaja žanrove, generacije i publiku kakvu malo ko može da okupi. Bolji oproštaj od Mordora ove godine teško da smo mogli zamisliti.
Dok je veći deo festivala već polako privodio kraju još jedan dugačak dan, Kneecap su na Occident bini tek počinjali da podižu temperaturu. Njihov termin duboko u noć pokazao se kao savršen za muziku koja spaja hip-hop, grime, elektroniku i gotovo klupsku energiju. Pesme možda ne osvajaju složenim aranžmanima, ali zato pogađaju tamo gde treba – direktno u stomak. Publika je od prvih taktova skakala, pevala i odgovarala na svaki poziv sa bine. Mo Chara i Móglaí Bap još jednom su pokazali zašto važe za jedne od najharizmatičnijih frontmena današnje alternativne scene. Njihovo repovanje bilo je precizno i energično, a konstantna interakcija sa publikom stvarala je utisak da se granica između bine i gledališta gotovo potpuno izgubila. U jednom trenutku završili su i van same bine, dodatno podižući atmosferu među fanovima u prvim redovima. Treći član, DJ Próvaí, nije bio ništa manje aktivan, neprestano podstičući masu da bude još glasnija i još energičnija.
Foto: Eric Pamies
Naravno, kod njih muzika nikada nije jedina tema. Tokom koncerta više puta su podsetili da sebe ne vide samo kao bend već i kao glas zajednice iz koje dolaze. Političke poruke, priče o identitetu, jeziku i društvenim pitanjima sastavni su deo njihovog nastupa jednako kao i pesme. Najemotivniji trenutak dogodio se kada su na binu pozvali sina Marwana Barghoutija, palestinskog političara koji se već 24 godine nalazi u izraelskom zatvoru. Njegov govor dočekan je uz veliku pažnju publike, nakon čega su se prostorom prolomili uzvici podrške Palestini. Ipak, uprkos ozbiljnim temama, završni utisak ostaje onaj o bendu koji je uspeo da poslednje sate festivala pretvori u ogromnu zajedničku proslavu. Bilo je tu humora, provokacije, političkih poruka, plesa, skakanja i znoja. A kada je sve završeno, delovalo je kao da Kneecap nisu samo zatvorili svoj koncert, već na najbolji mogući način spustili zavesu na još jednu Primaveru.
