Foto: Sergio Albert Nakon prvog dana koji je ostao upamćen po nevremenu, evakuacijama i promenama satnice, drugi dan Primavere doneo je nešto što je publici bilo preko potrebno – normalan festivalski dan. Bez meteoroloških drama, bez paničnog proveravanja aplikacije i bez straha da će omiljeni koncert nestati sa rasporeda u poslednjem trenutku.
Umesto toga, petak je protekao u znaku odlične muzike, velikih emocija i širokog spektra izvođača koji najbolje oslikavaju ono po čemu je Primavera godinama posebna. Tokom svega nekoliko sati bilo je moguće lutati između potpuno različitih muzičkih univerzuma: od bendova čije karijere traju decenijama do izvođača koji su svoje prve fanove pronašli na TikToku, od tihih i intimnih trenutaka koji su publiku ostavljali bez daha do koncerata pretvorenih u masovne plesne žurke.
Moj dan počeo je uz Slowdive. Već od uvodnih pesama su pokazali zbog čega ih i dalje smatraju jednim od najvažnijih shoegaze bendova. Njihov prepoznatljivi zvuk, satkan od karakterističnih delay efekata, kosmičkog eha i sveprisutnog reverba, ponovo je pretvorio festivalski prostor u nešto nalik lebdećem zvučnom pejzažu. Posebno je do izražaja došla gotovo savršena vokalna komunikacija Rachel Goswell i Neila Halsteada, čiji se glasovi prepliću na način koji deluje potpuno prirodno čak i nakon više od tri decenije zajedničkog muziciranja. Dok su gitare gradile sloj po sloj zvuka, bend je sa lakoćom oslobađao kontrolisane električne oluje, nikada ne gubeći osećaj za melodiju. Najlepši trenuci dolazili su tokom instrumentalnih završnica, kada bi se pesme polako širile i rasipale po prostoru, ostavljajući utisak da publika ne prisustvuje koncertu već nekoj vrsti zajedničkog sanjarenja pod otvorenim nebom Barselone.
Foto: Eric Pamies
Basista Slowdivea na sebi je nosio majicu kultnog emo benda Texas Is the Reason, što je bilo dovoljno dobar podsetnik da se uputim ka Schwarzkopf bini gde su upravo oni nastupali. Texas Is the Reason su se ponovo okupili prošle godine nakon gotovo decenije neaktivnosti i na Primeravi su zvučali kao bend koji nikada nije ni prestao da svira zajedno.
Njihova muzika možda pripada nekom drugom vremenu, ali energija i emocija koje nose njihove pesme ostaju potpuno univerzalne. Na bini nije bilo ničega spektakularnog. Nije ni trebalo. Četvorica prekaljenih muzičara jednostavno su izašla i odsvirala set koji je podsetio zbog čega ih brojni bendovi i danas navode kao jedan od ključnih uticaja. Gitare su zvučale snažno i precizno, ritam sekcija čvrsto, a pesme su i dalje posedovale onu mešavinu melanholije i energije koja ih je učinila važnim devedesetih.
Ethel Cain je na binu donela potpuno drugačije iskustvo. Uspela je da uspostavi gotovo potpunu kontrolu nad atmosferom bez potrebe za velikom bukom. Na sceni se nalazila svojevrsna zelena oaza kao da je deo nekog zabačenog američkog dvorišta prenet usred festivalskog kompleksa u Barseloni. Njene pesme nose neku neobičnu težinu. Često deluju žalosno, kao da u sebi kriju priče koje nikada nisu do kraja ispričane. Melodije se razvijaju polako, bez žurbe, a emocije ne eksplodiraju već se uvlače pod kožu gotovo neprimetno. U jednom trenutku možda vam se učini da se na bini ne događa mnogo, a onda shvatite da hiljade ljudi oko vas stoje potpuno mirno i upijaju svaki ton. Nije baš moja šolja čaja, ali razumem sentiment.
Foto: Sergio Albert
Ako je Ethel Cain predstavljala smirivanje strasti, Addison Rae bila je potpuna suprotnost. Već mnogo pre početka nastupa bilo je jasno da se sprema jedan od najposećenijih koncerata dana. Masa ispred Revolut bine postajala je sve gušća, a vrisci su počeli mnogo pre nego što se pevačica pojavila na sceni.
Nekadašnja TikTok senzacija danas je ozbiljna pop zvezda, a tu transformaciju oduševljeno su prihvatile desetine hiljada ljudi u publici. Na bini sve je bilo podređeno spektaklu. Scenska produkcija, plesači i plesačice, koreografije gde je i sama Addison učestvovala, brze promene ritama i konstantno kretanje. Od prvog do poslednjeg trenutka koncert je funkcionisao kao pažljivo režirana pop predstava.
Publika je reagovala upravo onako kako se očekuje od pop koncerta 2026. godine – pevanje u glas, telefoni u vazduhu i neprekidni vrisci koji su pratili gotovo svaki pokret na bini. Najvažnije od svega, Addison Rae uspela je da raspleše i one koji možda nisu došli kao njeni fanovi.
Dan je nastavljen na Occident bini gde je Role Model priredio jedan od najveselijih nastupa koje sam video tokom festivala. Uz petočlani bend iza sebe, Tucker Pillsbury delovao je kao neko ko se odlično zabavlja i tu energiju vrlo lako prenosio na publiku. Od prve pesme publika je pevala, igrala i učestvovala u svakom trenutku koncerta. Atmosfera je više podsećala na veliko zajedničko druženje nego na klasičan festivalski nastup. Role Model poseduje onu sposobnost da napravi osećaj bliskosti čak i pred hiljadama ljudi. Svaki komentar između pesama bio je dočekan sa osmehom, a svaki refren vraćen sa još više energije iz publike. Te pozitivne vibracije ispratile su me do Estrella Damm bine gde su već počeli apsolutni hedlajneri festivala.
Već dugo pre početka koncerta bilo je jasno ko će okupiti najveću publiku drugog dana festivala. Ljudi su pristizali sa svih strana Parc del Fòruma, tražeći što bolju poziciju za The Cure, bend čije pesme osvajaju publiku već gotovo pet decenija. Bio je to gotovo simboličan trenutak smene generacija. Petnaest minuta ranije ispred Revolut bine vrištalo se na Addison Rae, a sada su isto to činile generacije The Cure fanova – ljudi koji su uz njihove pesme odrastali osamdesetih, devedesetih, dvehiljaditih, ali i oni koji su ih otkrili mnogo kasnije.
Na bini, međutim, nije bilo nikakvog osećaja nostalgije. The Cure nisu delovali kao bend koji živi od stare slave. Naprotiv. I nakon četvrtog susreta sa njima ponovo poseban utisak ostavlja sama svirka. Bend zvuči neverovatno uigrano, gotovo bez napora. Gitare su bile kristalno jasne, ritam sekcija neumoljivo precizna. Simon Gallup i ostatak ekipe zvučali su moćno i precizno, dok je Roger O’Donnell svojim klavijaturama dodavao onu prepoznatljivu melanholičnu boju koja prati bend decenijama.
Foto: Eric Pamies
A tu je, naravno, bio Robert Smith. Sa svojom prepoznatljivom šminkom, razbarušenim gnezdom na glavi i osmehom večitog dečaka, stavrno je jedinstvena pojava. Iza njega su decenije nastupanja, ali i dalje impresionira način na koji još uvek izvodi svoje pesme. Nema utiska da gledate legendu koja pokušava da rekreira prošlost. Naprotiv, Smith zvuči uverljivo i iskreno i deluje kao čovek koji i dalje istinski uživa u onome što radi.
The Cure su tokom godina izgradili katalog kakav retko koji bend poseduje. U okviru jednog koncerta mogu da vas odvedu od melanholije i introspekcije do trenutaka čiste euforije, a da pritom ništa ne deluje neprirodno. Njihove pesme možda govore o usamljenosti, čežnji i prolaznosti, ali uživo imaju gotovo suprotan efekat — stvaraju osećaj zajedništva među desetinama hiljada ljudi koji ih pevaju u glas. Od bezvremenskih hitova poput “Just Like Heaven”, “Lovesong” ili “Friday I’m In Love” do novijih pesama, publika je pevala gotovo svaki stih. Počastili su nas i serijom rariteta i b-strana koje baš dugo svirali kao “2 Late” ili “alt.end”, odnosno “Mint Car” koju su prvi put izveli uživo nakon deset godina. Dva i po sata, uključujući i bis, prošla su baš brzo. Ovo je njihov prvi nastup na masivnoj festivalskoj turneji koja ih očekuje ovog leta. Ukoliko ste u mogućnosti, uhvatite ih negde po Evropi i uživo prisustvujte muzičkoj istoriji.
Nakon koncerta sastava The Cure festival je ponovo promenio lice. Noć je pripala savremenoj generaciji pop izvođačica, a jedna od najvećih pobednica večeri bila je Jade. Nekadašnja članica Little Mixa prvi put je nastupala na Primaveri i još pre koncerta obećala publici nastup za pamćenje. Nije preterala. Od prvog izlaska na binu bilo je jasno da je nastup pažljivo osmišljen do poslednjeg detalja. Par muzičara, plesači, besprekorne koreografije i video projekcije koje su se savršeno uklapale sa muzikom stvorili su utisak mnogo većeg produkcijskog spektakla nego što Occident bina zapravo dozvoljava. Jade, koja se odlučila za opušteni trenerka stil je pevala, đuskala i neprestano komunicirala sa publikom, a energija ispred bine rasla je iz pesme u pesmu. Za debitantski nastup na Primaveri teško da je mogla da poželi bolji ishod.
Foto: Christian Bertrand
Ako je organizacija drugog dana negde pogrešila, onda je to verovatno bio izbor bine za PinkPantheress. Cupra stejdž bio je krcat mnogo pre početka koncerta. Možda najpunija bina u istoriji festivala? Ljudi su sedeli po stepenicama, stajali sa strane i pokušavali da pronađu bilo kakav pogled ka bini. Ubrzo je postalo jasno da će famozni amfiteatar biti tesan za sve koji su želeli da budu deo tog iskustva. U jednom trenutku čak je i sama pevačica prokomentarisala koliko ljudi vidi ispred sebe, delujući iskreno iznenađeno. Dobili smo jedan Charli XCX momenat “Miss Should Be Headliner” sa Coachelle.
Na šta prvo pomislite kad čujete ime Cara Delevingne? Manekenstvo, filmove, naslovne strane magazina? Muzika verovatno nije prva asocijacija. Bar meni nije. Na njen nastup sam došao iz radoznalosti. Uz dosta tame, dima i svedene rasvete, Cara je predstavila pesme koje su očigledno duboko povezane sa turbulentnim periodom života koji je ostao iza nje. Nije pokušavala da bude pop zvezda niti rok heroina. Jednostavno je izašla na binu i prezentovala svoju muziku. Dohvatila se i gitare. Njen glas funkcioniše bolje nego što bi mnogi očekivali, a pesme imaju dovoljno karaktera da ostanu u sećanju i nakon koncerta. Kakvo neočekivano otkriće i iznenađenje festivala. Možda još uvek nije ime koje će privlačiti desetine hiljada ljudi samo na osnovu muzičke karijere, ali nakon ovog nastupa deluje sasvim moguće da ćemo je ubuduće viđati mnogo češće na festivalskim plakatima.
Ako je tokom dana bilo trenutaka za kontemplaciju, nežnost i pažljivo slušanje, Viagra Boys su došli da sve to ponište. Već sam izlazak Sebastiana Murphyja na binu bio je dovoljan da podigne temperaturu među publikom. Sa sunčanim naočarima, golim torzom prekrivenim tetovažama i stavom čoveka koji istovremeno deluje kao rok zvezda i lik koji je greškom završio na velikoj festivalskoj bini, Murphy poseduje gotovo hipnotički uticaj na masu. Njegova pojava balansira negde između sirove energije i potpune sprdnje sa samim sobom, što ga čini neodoljivim za posmatranje. Ono što Viagra Boys rade možda deluje haotično, ali taj haos je zapravo pažljivo kontrolisan. Njihove pesme su glasne, prljave, često agresivne i pune napetosti, ali nikada ne skreću toliko daleko da izgube publiku. Umesto naglih zaokreta, bend gradi neprekidan ritmički nalet koji vas polako uvlači u svoj vrtlog. Zato njihova muzika funkcioniše podjednako dobro za ples kao i za šutku. Dok jedni skaču u prvim redovima, drugi plešu nekoliko desetina metara dalje, ali svi se kreću u istom ritmu. Ma, nismo mogli da poželimo bolji kraj večeri od istinskog post-pank karnevala.
Foto: Clara Orozco
Petak je još jednom pokazao zašto je Primavera Sound jedan od retkih festivala koji uspeva da spoji potpuno različite muzičke svetove. I da pritom svaki od njih pronađe svoju publiku.
