Foto: Sergio Albert Postoje festivalski dani koji se pamte po savršenom vremenu, besprekornoj organizaciji i koncertima koji teku bez ijednog problema. A postoje i oni drugi – dani koji vas nateraju da nekoliko puta proverite da li ste zaista na mediteranskoj obali početkom juna ili usred neke apokaliptične vremenske nepogode. Prvi dan ovogodišnjeg Primavera Sound festivala definitivno pripada ovoj drugoj kategoriji.
Ipak, ono što ga čini posebnim jeste činjenica da je uprkos svim problemima doneo nekoliko zaista izvanrednih nastupa i podsetio nas zbog čega festivali, čak i kada sve krene po zlu, ostaju jedno od najlepših muzičkih iskustava.
Za mene je ovogodišnja Primavera počela na Revolut bini, uz nastup Blood Orangea, a završila se mnogo sati kasnije uz Father John Mistyja, nakon pljuskova, vetra, evakuacija i haosa koji je na nekoliko sati potpuno promenio lice festivala.
Blood Orange – savršen početak dana
Ako postoji izvođač koji može da posluži kao idealan soundtrack za sunčano katalonsko popodne, onda je to Blood Orange. Obrada The Smiths klasika “How Soon Is Now?” na električnom violončelu i šou je mogao da počne.
Već od prvih tonova postalo je jasno da ćemo gledati nastup vrhunskih muzičara. Dev Hynes i ekipa su na Revolut binu izašli bez potrebe za velikim spektaklom. Nije bilo pirotehnike ili obimne scenske produkcije. Sve je bilo podređeno pesmama, atmosferi i emociji.
Hynes je tokom koncerta demonstrirao zašto ga mnogi smatraju jednim od najznačajnijih autora svoje generacije. Bilo da svira gitaru, vodi bend ili peva, sve deluje potpuno prirodno, bez ikakve potrebe za dokazivanjem. Njegov nastup ima onu retku osobinu da izgleda spontano čak i kada je očigledno pažljivo osmišljen.
Poseban utisak ostavio je ostatak benda. Nije sva pažnja usmerena na glavnu zvezdu. I ostali muzičari na pozornici su bili podjednako zaslužni za punoću zvuka i bogatstvo aranžmana koji su Blood Orange pesme učinili živim i nadahnutim. Ogroman doprinos dali su i prateći vokali. Ne mogu da se odlučim da li mi se više dopada muški ili ženski vokal posebno ili kad zajedno pevaju. U pojedinim momentima upravo su ti višeglasni delovi podizali pesme na potpuno novi nivo.
Publika se lagano ljuljala, cupkala i uživala na prijatnom barselonskom suncu. Nije to bio koncert koji je zahtevao skakanje ili euforične reakcije. Bio je to nastup koji vas postepeno uvlači u svoj svet.
Ispostaviće se da je upravo ta smirenost bila među poslednjimi momentima festivalskog mira pre nego što će (ne)vreme odlučiti da preuzme glavnu ulogu.
Geese – trenutak kada je festival eksplodirao
Nakon Revoluta, pravac Occident bina. Geese su jedan od bendova o kojima se tokom prethodne godine govorilo gotovo svuda. Njihov uspon bio je toliko brz da se prirodno pojavilo pitanje da li su zaista toliko dobri ili je u pitanju još jedan slučaj prevelikog hajpa.
Sinoć smo dobili odgovor. Da, veoma su dobri! Od prvog trenutka na bini delovali su kao bend koji nema nameru da bilo šta štedi. Nije bilo kalkulisanja, nije bilo odrađivanja festivalskog termina. Momci su svirali srčano, strastveno i potpuno posvećeno.
Njihova svirka poseduje sirovu energiju koju je teško preneti studijskim snimcima. Posebno fascinira koliko bend uspeva da balansira između kontrole i haosa. U jednom trenutku deluje kao da će se cela stvar raspasti, a već u sledećem svi delovi savršeno nalegnu na svoje mesto. Gitare su se preplitale i sudarale, ritam sekcija neumorno gurala pesme napred, a bend je delovao kao celina u kojoj nema slabog mesta. Njihova najveća snaga leži u kolektivnoj energiji koju stvaraju na bini.
Foto: Christian Bertrand
Na polovini koncerta dogodilo se nešto što će mnogima ostati jedna od glavnih uspomena sa prvog dana festivala. Nebo iznad Parc del Fòruma odjednom se otvorilo. Prvo su se pojavile kabanice, zatim kišobrani, a ubrzo je čitav prostor ispred pozronice izgledao kao more šarenih zaštita od kiše.
Međutim, umesto da pokvari atmosferu, pljusak je samo dodatno pojačao intenzitet nastupa. Dok je kiša neumorno padala, bend je nastavio da svira bez zadrške, a publika je uzvraćala istom merom. Postojala je neka posebna energija u tom trenutku — osećaj da svi zajedno prolaze kroz isto iskustvo i da niko nema nameru da odustane.
Takav ambijent dao je koncertu gotovo filmsku dimenziju. Vetar, kiša, sve mračnije nebo i bend koji neumorno gruva na bini stvorili su jedan od onih festivalskih trenutaka koje nije moguće planirati, ali koji često ostaju najduže u sećanju.
Oklou i početak kraja
Preko puta Occident bine nastupala je Oklou, jedna od najzanimljivijih predstavnica savremene elektronske i eksperimentalne pop scene.
Uprkos sve gorim vremenskim uslovima, Cupra stage je bio prepun. Dok je kiša postajala sve jača, Oklou je nastavila da gradi svoj nežni, sanjivi svet. Njen nastup nije bio zasnovan samo na elektronici. Na sceni su joj se pridružili i drugi muzičari, što je pesmama dalo dodatnu organsku dimenziju. Posebno zanimljivo bilo je kada je i sama uzimala gitaru u ruke, pokazujući da iza pažljivo oblikovanih elektronskih tekstura stoji ozbiljna autorska i muzička osnova.
Svojom nenametljivošću hipnotisala je publiku i naterala ljude da ostanu i kada bi možda bilo racionalnije da potraže zaklon. Izgleda smo prećutno doneli odluku da prihvatimo okolnosti i pokušamo da uživamo uprkos njima. Međutim, daleko od toga da je nastavak večeri išao glatko.
Foto: Sharon Lopez
Potpuni raspad rasporeda
Dok je publika završavala ples po kiši uz Oklou, na drugoj strani festivala počela je drama. Zbog sve intenzivnijeg vetra Alex G je morao da otkaže koncert na glavnoj bini, a čitav prostor ispred dva najveća festivalska stejdža morao je da se evakuiše. Bezbednost publike i izvođača postalo je ozbiljno pitanje. Potom je zatvorena i Occident bina i Mac DeMarco nije mogao da nastupa.
Desetine hiljada ljudi tražile su zaklon gde god je to bilo moguće. Neki su se gurali pod nadstrešnice, drugi su ostajali na otvorenom u kabanicama, dok su treći pokušavali da pronađu informacije o tome šta će se dalje dešavati. Najveći problem bio je što dugo niko nije znao kako će izgledati nastavak večeri.
Satnice su počele da se ažuriraju, nova obaveštenja su usledila. Doja Cat je otkazana, a Massive Attack i Bad Gyal su pomereni za kasnije termine. A, kiša i vetar šibaju nesmanjenom žestinom. Umesto razglednica kakve se obično vezuju za Barselonu u junu, publika je dobila prizore koji su više podsećali na borbu za opstanak na Downloadu u Velikoj Britaniji.
Father John Misty vraća veru u festival
Nakon svega što se događalo u tim momentima, festivalu je bio potreban nastup koji će publici vratiti osećaj da je dolazak ipak vredeo. Ili da im skrene misli od meteorološkog haosa. I upravo to se dogodilo. Father John Misty jedan je od glavnih razloga moje ovogodišnje Primavera avanture i hvala nebesima (hm?) što se ovaj koncert održao.
Josh Tillman je jedan od onih izvođača koji na bini ne deluju kao neko ko izvodi pesme. Deluju kao neko ko ih živi. Postoji ona poznata fraza da veliki izvođači proživljavaju svaki stih koji pevaju. Ako vam je ikada trebalo objašnjenje kako to izgleda u praksi, dovoljno je bilo da posmatrate ovog bradatog gospodina u elegantnom odelu.
Svaki pogled, promena grimase na licu, pokret na sceni, sve je nastajalo u tom, neponovljivom trenutku. Nije bilo osećaja da gledamo izvođača koji po stoti put prolazi kroz isti repertoar. Prosto nas je naterao da mu verujemo od početka do kraja. Bez rezerve. Savršena je ta njegova sposobnost da uspostavi emocionalnu vezu sa publikom. Usled svega što se događalo, baš takav nastup nam je bio potreban. Ipak, nadam se da ću imati priliku da njegov orkestrirani pop doživim u nekoj koncertnoj dvorani (koja ne zavisi od vremenskih uslova) što bi bio istinski spektakl.
Veče za (ne)zaborav
Mnogi su se potom uputili na Estrella Damm na najavljeni koncert benda Massiva Attack. Ipak, sigurnosni protokoli nisu dozvolili taj nastup. Program u takozvanom Mordoru je otkazan. Salve razočaranih ljudi tada je krenulo ka izlazu. Nesvojstveno Primaveri.
Prvi dan festivala teško da će ostati upamćen kao primer savršene organizacije ili idealnih vremenskih uslova. Naprotiv. Mnogi će ga pamtiti po pljuskovima, vetru, evakuacijama, otkazivanjima i beskrajnom osvežavanju festivalske aplikacije u potrazi za novim informacijama. Za mnogo je ovo bio pravi “shitshow”!
Ali istovremeno, pamtiće ga i po nekoliko izuzetnih muzičkih trenutaka. Po istrajnosti hiljada ljudi koji su satima čekali da se festival vrati u život. Sigurno je da je Primavera Sound 2026 već u prvih nekoliko sati ispisala priču koju će njeni posetioci još dugo prepričavati. Moja malenkost pripada ovoj grupi.
