Foto: Christian Bertrand Svojevrsni nulti dan Primavera Sound festivala u Barseloni tradicionalno donosi poseban osećaj – kao zagrevanje koje se brzo pretvori u punokrvni spektakl!
Primavera a la Ciutat, odnosno brojni koncerti rasuti po gradskim klubovima upriličeni su i ove godine, a trećeg dana deo ovog programa organizovan je u Parc del Forumu. Ovogodišnje otvaranje na dobro poznatoj lokaciji, i to uz besplatan ulaz, dodatno pojačava atmosferu dostupnosti i zajedništva koja je oduvek bila deo DNK ovog festivala.
Foto: Christian Bertrand
Sinoć su na glavnoj festivalskoj lokaciji posle domaćina u vidu benda La Paloma, dočekao nas je engleski kantautor Jake Bugg. Vremena kada je tadašnji klinac iz Notingema najavljivan kao nova zvezda ostrvske scene, te poređenja sa Bobom Dilanom, ostaju u pluskvamperfektu. I dalje se kreće utabanom folk/kantri-rok stazom, uz sporadične šire pop izlete, koji mu baš i ne pristaju. Ipak, zauvek će ostati „Two Fingers“ i „Lightning Bolt“ kao uspomena na jedan veliki talenat i najplodniji period njegove karijere.
Foto: Christian Bertrand
Nakon njega, na binu stiže australijska furija u vidu kvarteta Confidence Man. Stacionirani u dnu bine, odeveni u crne kostime i prekrivenih lica, bili su klavijaturista i bubnjar, dok je paradom komandovao liderski muško-ženski par Sugar Bones i, naročito insprisana Janet Planet. Publika je odradila poprilično zahtevan kardio tokom njihovog seta krcatog indie/electropop ritmovima. Fino su se pripremili za nastup, za svaku numeru priredili su određenu (nezahtevnu) koreografiju, smenjivali su se u raznim kostimima usput državši atmosferu napetom bez prestanka.
Foto: Christian Bertrand
Korektna uvertira pred zvezde večeri – sastav Pet Shop Boys. Britanski synthpop duo, pojačan sa dvoje perkusionista i klavijaturistkinjom, okupljenima je isporučio reviju hitova iz njihove više od četiri decenije duge karijere. Scena je nameštena kao da pokušava da oživi zlatno doba brodvejskog mjuzikla, gde vidimo Neila Tennanta kako se ljulja na jednom od stubova ulične lampe, te umešno i šarmantno, kao što radi već toliko godina, animira publiku najavljujući show poigravajući se sa naslovima njihovih pesama. Takve pop uspešnice koje odolevaju zubu vremena, kao i glas frontmena koji nikako ne gubi na svežini, publika je upijala nezasito jednu za drugom, pritom ne prestajući da pleše od početka do kraja koncerta.
Publika koja je došla dan ranije, sastavljena od lokalaca, fanova koji su doputovali pre gužve i onih koji žele da “uhvate ritam” pre glavnog programa, dobili su priliku da festival dožive u opuštenijem, ali i intimnijem izdanju. Čini se da smo uživali u jedinstvenom iskustvu – bez pritiska velikih hedlajnera, trčanja od stejdža do stejdža, konstantnog gledanja na sat. Fokus je bio na muzici, spontanosti i kolektivnom iščekivanju svega što tek dolazi.
