Foto: Eric Pàmies Drugi dan Primavera Sound festivala doneo je potpuno razvijenu festivalsku dinamiku, u kojoj su se gužve na Parc del Forumu već kretale rutinski između bina, a publika sa sigurnošću pratila unapred isplanirane rasporede. Nakon snažnog otvaranja, program je nastavio da širi žanrovski raspon – od gitarskih favorita do elektronskih setova koji su preuzimali noćne sate.
Najpre, moramo da udelimo više nego zaslužene pohvale. Nakon prošlog, gigantskog formata, koje su, pored fantastičnog muzičkog programa, obeležili dugotrajni i brojni redovi, odnosno logistički kolaps, novo poglavlje Primavere predstavlja apsolutni trijumf! Za razliku od pustolovine upriličene posle dvogodišnjeg odsustva, ovo izdanje ostaće upamćeno kao ono sa verovatno najboljom organizacijom u njihovoj dosadašnjoj istoriji.
Drugog dana na Dice bini, do koje se dolazi preko mosta natkrovljenog solarnim panelima, nastupao je novozelandski sastav The Beths. Beskrajno simpatični kvartet poveo nas je na veoma ugodno gitarsko putovanje začinjeno divnim pop melodijama i prijatnim vokalom liderke benda. Idealno poslepodne, tik uz more i pod blagim mediteranskim suncem nastavio sam na jednoj od najmanjih festivalskih bina pod imenom The Vision, gde je nastupala iskusna banda The Wedding Present. Tokom kratkotrajne svirke (kasnije su imali još jednu) David Gedge i ostatak kohorte dokazuju nam da oštrina gitarskih rifova i dalje ne bledi, da je ritam sekcija ubitačna i živa i da sa prolaskom vremena stvari poput „Brassneck“ ili „You Should Always Keep in Touch…“ zvuče još žešće i drskije.
Kad smo kod žestokih i agresivnih rifova, pregršt toga nam je priuštila hardcore ekipa Soul Glo iz Filadelfije. Kada ih vidite na sceni, ne možete da ne povučete određene paralele sa bendom Bad Brains. Tokom zasigurno najglasnijeg koncerta na festivalu viđene su brojne, masivne šutke kojima se pridruživao i harizmatični frontmen Pierce Jordan. Četvorka je protutnjala Plenitude stejdžom napravivši pravi pankerski haos za samo 35 minuta svirke. Cupra, jedan od najposebnijih festivalskih prostora, bila je domaćin sastavu The Delgados. Škotska postava ponovo se okupila nakon dvadeset godina, a za ovaj koncert su bili dodatno pojačani nekolicinom pratećih muzičara uključujući i žičanu sekciju i flautistkinju. Obimni instrumentarij ipak nije proizveo ono što bi se dalo naslutiti od takve postavke, tako da zbog neubedljive svirke nikako nisam uspevao da se na pravi način prepustim svirci koja je dopirala sa bine. Ovo mi je možda još jedno razočaranje na Primaveri.
Foto: Eric Pàmies
Ipak, kada je reč o najvećem spektaklu čitavog ovogodišnjeg festivala, nema sumnje da slava pripada grupi Depeche Mode. Ekskluziva ovog leta, budući da su im na čitavoj turneji ovo jedini festivalski nastupi, dodatno je povećavala neizdrž i uzbuđenje! U jednom trenutku je delovalo da su se svi prisutni nacrtali ispred Santander stejdža kako bi zauzeli što bolje mesto za ono što sledi. Prošle godine je Andy Fletcher, član benda, prerano napustio ovaj svet, a dinamični duo Dave Gahan i Martin Gore nastavio je sa radom i pre nekoliko meseci objavio novu ploču Memento Mori. Upravo sa dvema pesmama sa tog albuma otvorili su koncert, sa zvukom i produkcijom koji su delovali savršeno. Sigurno da na to možemo da računamo kada je DM u pitanju.
Prvi uzdasi kolektivnog zadovoljstva događaju se kada se sa bine prolome početni taktovi pesme „Walking in My Shoes“. Kočnice su puštene, više nema nazad. Dave svojim glasom, pozama, plesnim pokretima, harizmom demonstrira kakav je izvanredan frontmen. Skidanje jakne i prepoznatljivo mrdanje kukovima na „It’s No Good“ nailazi na salve oduševljenja i vrištanja, pretpostavljate, naročito kod ženskog dela publike. Prva istinska plesna bomba nastala je uz „Everything Counts“ kada je tlo podrhtavalo uz đuskanje desetina hiljada ljudi.
Foto: Eric Pàmies
Petnaest studijskih izdanja je iza ovog benda, sa okeanom nezaboravnih i besmrtnih singlova. Pored nekoliko favorita publike iz osamdesetih, ipak su se ovoga puta odlučili za repertoar od devedesetih naovamo. Moram da priznam da mi se najnoviji album ne kotira baš visoko, ali sve tri predstavljene pesme sa tog izdanja uživo zvuče omamljujuće. Naročito „Ghosts Again“ koja ima potencijala za status klasika u njihovom opusu. Dobili smo i rokerski obojene „I Feel You“ i „Pain That I’m Used To“ nakon čega je usledio vrlo dirljiv momenat uz „World in My Eyes“ koju su posvetili preminulom saborcu iz benda dok se njegovo lice, u crno-belom, nalazilo na ogromnom video bimu iza scene. Veliko finale regularnog dela koncerta donelo nam je „Enjoy the Silence“ koju je publika horski otpevala, dok nas je Dave sa uživanjem pratio, pa je čak naterala momke na, reklo bi se, neplanirani produženi džem.
Na bisu najpre „Just Can’t Get Enough“, hit za široke narodne mase, takođe u produženoj verziji kada je izgledalo da cela Barselona igra u Depeche Mode ritmu. Sledi silovita „ Never Let Me Down Again“ uz koju smo doživeli još jedno neizbrisivo iskustvo kada je enormna gomila na livadi ispred glavne bine pravila talase koji su uzburkali obližnje more. Za rastanak sa publikom, Depeche Mode nas je počastio uzbudljivom „Personal Jesus“ ostavivši nas zadivljene i blago ošamućene. Kakav neverovatan koncert! Obećavam da se vidimo makar još jednom!
Foto: Eric Pàmies
Međutim, ovo nikako nije bio kraj večeri. Na Dice bini vrlo živopisan i razdgragan nastup priredio nam je sastav Nation of Language uz kombinaciju retro i savremenih synthpop zvukova, a stigao sam i da se bacim u par šutki na svirci pank veterana iz grupe Bad Religion. Jedan od najtraženijih i najaktuelnijih producenata i di-džejeva današnjice, Fred Again.., takođe je rasplamsao strasti na istom mestu gde je malo pre toga DM pokorio festival. Britanac je kreirao pulsirajuću mešavinu popularnih traka sa raznim elementima poput house, EDM i UK garage zvuka, dok su se na velikom ekranu smenjivali snimci njegovih legendarnih audio poruka.
Kad nisam uspeo da ih vidim na našim prostorima, uhvatio sam Lebanon Hanover u gluvo doba noći u Kataloniji. Mračni duo leti na krilima post-panka, hipnotičkog i oštrog zvuka, koji kad čujete ostanete priljubljeni uz njih poput magneta. A i nije loše đuskati po sada već nižim temperaturama. Za završni rejv i poslednju dozu đuskanja ove večeri bio je zadužen prominentni elektro producent Dan Snaith (poznatiji kao Caribou) koji je ovde nastupao pod imenom Daphni. Svojim miksom house, bass, elektronskog i synthpop zvuka nije pokazivao milosti prema našim dobrano umornim nogama. Omaleni Pull&Bear stejdž, tokom ovih par dana bio je utočište fanova raznovrsne elektronske muzike, ali titulu najbolje žurke odnosi upravo kanadski muzičar.
