Dugo očekivani beogradski nastup sastava IDLES bio je upravo ono čemu su se fanovi nadali – sirova, žestoka i beskompromisna rok predstava u kojoj nije bilo ni sekunde praznog hoda. Nekoliko hiljada ljudi okupilo se da vidi jedan od najvažnijih i najubedljivijih bendova današnjice, a već posle nekoliko minuta postalo je jasno da će ovo biti jedna od onih večeri o kojima će se pričati godinama.
Nije bilo sporog zagrevanja, uvoda ili opipavanja pulsa publike. IDLES su na binu izašli kao da žele odmah da sruše sve pred sobom. Prvi rifovi zazvučali su kao udarac u grudi, ritam sekcija je odmah pokazala zbog čega važi za jednu od najubedljivijih na savremenoj sceni, a Joe Talbot je od prvih stihova samo usmeravao energiju koja je već ključala ispred bine. Već u drugoj pesmi, “Never Fight a Man With a Perm”, postalo je jasno u kom će smeru otići ovo veče. Mark Bowen, gitarista sa najšarenijom odevnom kombinacijom, bez mnogo razmišljanja našao se usred mase, nastavljajući da svira kao da je to najnormalnija stvar na svetu. To je bio okidač za potpuni haos ispred bine. A onda se otvorio i prvi wall of death. Dovoljno je bilo nekoliko sekundi da se masa razdvoji, a zatim ogromnom silinom sudari na sredini. Bio je to tek početak. Do kraja večeri gotovo da nije prošlo nekoliko minuta bez šutke, circle pita ili novog naleta energije iz prvih redova. Ljudi su padali, podizali jedni druge, grlili se, gurali i nastavili dalje. Sve onako kako i treba da izgleda koncert benda poput IDLES.
Najimpresivnije je što gas ne puštaju ni na trenutak. Svaka naredna pesma zvučala je kao da žele da nadmaše prethodnu. “Mother”, “Gift Horse”, “Divide and Conquer” i ostale samo su nastavile da podižu temperaturu u prostoru ispred pozornice. Tempo nije padao, intenzitet nije popuštao, a publika je iznova nalazila snagu za još jedan krug ludila. Joe Talbot bio je komandant čitavog haosa. Njegov vokal uživo zvuči grublje i moćnije nego na albumima. Nije mnogo pričao između pesama, ali kada jeste, svaka njegova rečenica imala je težinu. Više puta se zahvalio beogradskoj publici na energiji i inspiraciji, jasno stavivši do znanja da prati šta se u poslednje vreme događa u Srbiji. U nekoliko navrata uzviknuo je i dobro poznato “Pumpaj!”, što je izazvalo pravu eksploziju oduševljenja među prisutnima. Nije to bio pokušaj dodvoravanja publici. Delovalo je iskreno, spontano i potpuno u skladu sa bendom koji je od početka karijere pokazivao da mu društvene teme nisu samo ukras između pesama. U tom trenutku Talbot više nije bio samo gost u Beogradu. Bio je jedan od nas!
Dok je frontmen komandovao haosom ispred bine, ostatak benda nije zaostajao. Bowen je nastavio da jurca između bine i publike, Lee Kiernan je svirao kao u transu, potpuno odsutan od svega oko sebe, a ritam sekcija nije popuštala ni za milimetar. Poseban doprinos dao je i prateći saksofonista, čije su deonice pojedinim pesmama dale dodatnu širinu i snagu. Utisak je dodatno pojačao odličan ton. Kod ovako glasnih bendova lako se dogodi da se instrumenti utope jedni u druge, ali ovde to nije bio slučaj. Bubanj je udarao pravo u grudi, bas je bio ogroman, gitare oštre koliko treba, a Talbotov vokal razgovetan od početka do kraja. Kako se koncert približavao kraju, ni bend ni publika nisu pokazivali znake umora. Naprotiv. Šutke i circle pitovi nisu prestajali, a crowd surferi su se smenjivali iz pesme u pesmu. Svi su već bili gola voda. Ljudi bi izašli iz gužve samo da uhvate vazduh i popiju gutljaj vode, a već minut kasnije vraćali su se nazad. Niko nije želeo da propusti ni sekund.
Ovo je, čini mi se, bio moj šesti koncert ovog bristolskog benda. Posle toliko viđenih nastupa čovek pomisli da više ne može da bude iznenađen. Da zna šta ga čeka. Da će bend ispuniti očekivanja, ali teško da će ih nadmašiti. A onda izađu na binu i ponovo razvale. Neverovatno je koliko ovaj bend uspeva da održi isti nivo intenziteta iz godine u godinu. Nema pada forme, nema rutine, nema osećaja da nešto odrađuju. Naprotiv. Deluju gladnije nego ikada. Zbog toga danas s punim pravom važe za jedan od najboljih koncertnih bendova na svetu. Na albumima zvuče moćno. Uživo zvuče opasno. Rifovi imaju veću težinu, bubanj udara jače, a pesme koje sam već slušao desetine puta ponovo uspeju da iznenade.
Ako ćemo iskreno, teško je u ovom trenutku zamisliti koncert koji će ove godine nadmašiti ono što su IDLES priredili. Do kraja godine ostalo je još mnogo nastupa, ali ova svirka već sada ozbiljno konkuriše za koncert godine u Beogradu. Beskompromisno, sirovo i snažno – baš onako kako IDLES zvuče i kako ih publika voli.
