Danas se navršavaju tri godine od smrti Šinejd O’Konor. Vremena je dovoljno prošlo da se odmaknemo od naslova o tragedijama i skandalima, a da se vratimo onome što je zaista ostalo. Ovaj tekst nije biografija niti žalopojka. On je podsećanje na umetnicu koja je promenila način na koji posmatramo muziku, pobunu i iskrenost – i zbog koje je svet, ma koliko to zvučalo pretenciozno, postao malo slobodnije mesto. Ovo je tekst koji slavi život.
„I will have my own say
And I will play my own way.”
— („The Emperor’s New Clothes”)
Kako je sve počelo
,,Samo sam želela da pokušam da vodim normalan život”, rekla je, uoči davnašnjeg dolaska u Beograd za naše medije. Ispalo je, kako to obično biva, sve suprotno od toga što je želela.
Sve teče, rekao je Heraklit Mračni, i kako ne postoji identična reka u kojoj čovek dva puta može da se okupa; jer već u sledećem trenutku ona nije više ista. Posle tri godine i dalje sve teče, samo bez Šinejd O’Konor. Takođe, ne postoji više reka u kojoj ćemo po prvi put čuti njene albume, gde ćemo prvi put čuti njen vokal, njene tekstove i ostati zakucani. Ali zato to mogu da učine neki novi klinci, koji do sada nisu čuli za Šinejd, koji nisu do sada čuli spoznali magiju njene muzike.
,,Odrasla sam uz mnogo traumi i zlostavljanja. I onda sam odmah uletela u muzički biznis. I nikada nisam naučila kako da živim normalan život. Nikada nisam dala sebi vremena da se izlečim. Nisam na to bila ni spremna”.
Iz naše perspektive često izgleda da je Zapad osamdesetih bio sinonim za slobodu. Nije. Dovoljno je pročitati biografiju gotovo bilo kog velikog muzičara tog vremena da bi postalo jasno koliko se i tamo sloboda osvajala milimetar po milimetar. Svako je sa svoje strane fronta digao glas kako bi prizivao slobodu na kraju dvadesetog veka: dugokosi dečak iz Sjetla, a i ošišana devojčica iz Dablina- koja je junakinja ovih redova. Ljudi sa periferija su osvajali slobode za velegradske vršnjake!
Sve počinje u pauzi između bombaških napada, u sivoj, mračnoj Irskoj sedamdesetih godina – zemlji u kojoj časne sestre i patrijarsi dele pravdu žiletima i zakonskim odredbama, dok je Bono Voks pevao o Krvavoj Nedelji, Fil Lajnot o tome kako se momci vraćaju u grad, a Van Morison odašiljao neke od najboljih amerikana albuma. Ili pak Geri Mur i Fil Lajnot u duetu pevaju o poljima u kojoj se vodi borba. Borba se, kao i uvek vodila na više frontova.
I dok njihove borbe u koje su uperena top svetla, ispred malih ekrana, milionskih tiraža postoji jedan mali, privatni rat iz kojeg će verovatno da se izrodi jedan od najvećih u istoriji show biznisa i popularne muzike. Teško detinjstvo, dobro poznata priča o nasilnoj majci, i 18 meseci “služenja” u ozloglašenoj popravnoj ustanovi Magdalene Laundries zbog sitnih krađa. Devojčica iz Dablina u pankerskom parku dobija prvu gitaru koja ju je, prema njenim rečima- spasila kada joj je bilo najteže. Ostalo je istorija i davno prežvakana stvar: gurnuta u svet muzičke industrije krajem osamdesetih godina, dobija direktivu od menadžera kako treba da bude slatka, nežna, sa dugačkom kosom i da peva nežne pop pesme sa keltskim motivima. Njen odgovor nije bio retorički, nego gestikularan- što će se dešavati i u budućnosti kada je ona u pitanju i što će je pratiti kroz čitavu karijeru. Odlazi u berbernicu i šiša se na ćelavo. Kada su iz diskografske kuće odbili njen prvi materijal jer je bio „previše divlji”, imala je 20 godina, bila je u sedmom mesecu trudnoće i uradila je jedino logično, otpustila je čitav tim i sama producirala debitantsko remek-delo The Lion and the Cobra (1987) , onda, znamo svi ide I Do Not Want What I Haven’t Got kada sa pesmom “Nothing Compares 2 U” — koju je napisao Prince, a ona je otela iz zaborava i ogolila do kosti — postala je najveća pop zvezda na planeti.
Značaj Šinejd za običnog čoveka u 21. veku
,,Nije mi uopšte bilo teško da pričam o tim stvarima, bolesti, pokušaju samoubistva pred tako velikim auditorijumom. Radili su emisiju o bipolarnim poremećajima i želeli su da pričaju sa ljudima koji su imali tu bolest i koji su počeli da se oporavljaju ili su danas dobro. Nisam imala, niti ću ikada imati nekakav problem da pričam o tome..”
Pobuna
Andrej Tarkovski je rekao da je pobuna od ključnog značaja za svakog pojedinca koji je umetnik. Ne mora to nužno biti neka velika pobuna, može biti mala, privatna pobuna ali da je bitno da čovek svakodnevno iz revolta spaljuje samoga sebe. Šinejd je upravo sa svojim pobunama, verovatno uticala na million malih pobuna kod običnih ljudi. Uspela je da skine okove i napravi toliki odjek u onome što zovemo mejnstrim ili pop muzika. Čak samo slušanje njene muzike je dovoljno veliki revolt, za one koji još uvek nisu spremni da pljunu istini u oči, što bi rekao Buldožer. Religijski rečeno, preuzela je naše grehe na sebe. Uradila je ono što bismo svi voleli da smo uradili, ali nismo imali prilike ili hrabrosti? Dobro su poznati njeni činovi, nećemo da ih spominjemo zar ne? Možda i za one koji ne znaju… Neka pogledaju neki dokumentarac kako bi se informisali. Uglavnom, Kris Kristoferson na bini ne grli svakoga!
Nisam dobro
Danas se o mentalnom zdravlju govori otvorenije nego pre trideset ili četrdeset godina. Šinejd O’Konor bila je među retkim javnim ličnostima koje su o sopstvenim problemima govorile bez ulepšavanja, mnogo pre nego što je to postalo društveno prihvatljivo.
Šezdesete, sedamdsete, ali i osamdesete godine u Engleskoj i SAD-u su prilično patrijarhalne, tvrde. Majčica crkva je spremna sve da osudi, osim kada neko iz njihove ekipe naskoči na dečake. Muzičari jesu želeli da pričaju o svojim problemima, ali uglavnom su to umotavali u oblande i koristili svoju muziku kako bi o tome zavapili. Ne i Šinejd. Ona je koristila javni i medijski prostor, kako bi u intervjuima otvoreno govorila o svojim porocima, poteškoćama i stvarima koje su je pratile kroz život poput kakve senke.
Danas, 40 godina kasnije od njenog prvog pojavljivanja na sceni, slušali Šinejd ili ne, možete otvoreno da govorite o mentalnom zdravlju iliti mentalnoj higijeni. Postalo je uobičajeno, postalo je normalno i nije više tabu. Emisije na televiziji su uobičajene, a i osude su sve manjeg gabarita. Zaista, postoji sloboda, zahvaljujući, između ostalog i božanskom glasu sa ostrva.
Šinejd nije samo ,,Nothing Compares 2 U”
Ako se okrenete relevantnim muzičkim top listama, jedno je sigurno: ne mogu da se slože koji je najvažniji album junakinje ovih redova, i da li zapravo uopšte ima loš album? Da, to može da se nazove pop muzikom, ali kada fanovi npr. Pink Floyda u svoje okrilje puste pop umetnicu, ili kada to urade ljudi koji su čitav život posvetili nečemu kao što je metal muzika – onda možete biti svesni širine diskursa koji obuhvata Šinejd O Konor. Danas je vreme Spotifaja, ako ste dokoni, kliknite na sekciju njenih albuma, nasumično preslušajte tri, pa postavite sebi pitanje, da li je od ovoga bilo šta lose? Ne, nije. Sve je koncept, sve je smisleno, sve je postojano i sve to je uspešno prošlo test vremena, i još uvek je inovativno.
Poslednji potez keltske boginje
Kažu da živimo u vremenu spektakla, njemu je sigurno pogodovala osoba kao Šinejd. Prag tolerancije šoka se podiže kod ljudi i od devedesetih godina im više nije zanimljivo da im muzika bude samo puka zabava. Želeli su da vidu tuđu žuč i patnju, kako bi mogli da se poistovete sa zvezdom sa ploče ili televizije. I tako, dok je Trumanov šou trajao 24 časa dnevno, Šinejd O’Konor je uspela da napravi aikido potez medijskim megalomanima, da se zameri svima, da stane na stranu običnog čoveka i da ona zapravo iskoristi medije takve kakvi jesu. Na kraju i uspe da to manifestuje u njenu pobedu, ali i pobedu njenih poštovalaca. Dokaz? Ona je slušanija nego ikada.
