Neki koncerti ostanu upamćeni po velikim hitovima, neki po spektaklu. Jack White je na INmusic festivalu ostavio utisak zbog nečeg drugog — zbog osećaja da pred sobom gledate muzičara koji pesme koje su vam poznate svakog trenutka može da rastavi i sastavi na potpuno drugačiji način.
U mom svetu Jack White zauzima posebno mesto kada je reč o velikim gitaristima i stvaraocima u savremenoj muzici. Tokom poslednje dve decenije uspešno kopa po najdubljim korenima američke muzike, ali bez želje da ih konzervira – već da od njih napravi nešto novo. U najavi pred INmusic sam napisao kako smatram da se radio o najvažnijem gostovanju u čitavom regionu tokom ovog leta. Zbog toga sam njegov dolazak na zagrebački festival doživeo kao susret sa sopstvenim rok herojem.
Već posle nekoliko minuta pošto je kročio na binu bilo je jasno da White nema nameru da odsvira pesme onako kako ih znamo. Rif bi krenuo poznatim putem, a onda bi ga razvalio iznutra, produžio, iskrivio i pretvorio u nešto sasvim drugo. Taman kada pomislite da ste shvatili kuda vodi pesmu, on skrene u potpuno neočekivanom pravcu i povuče vas sa sobom. Deluje kao da improvizuje svaki ton na licu mesta, kao da ga instinkt vodi iz sekunde u sekundu. Nekoliko puta sam uhvatio sebe kako mi izmiče koju pesmu zapravo slušam, a onda bi se iz tog haosa odjednom pojavila poznata melodija. A opet, koliko god sve izgledalo haotično, White tačno zna gde tera. Krene u jednom smeru, izbaci pesmu potpuno van koloseka, rastavi je na komade, pa je nekoliko minuta kasnije nekako vrati na početak kao da se ništa nije dogodilo. Sve zvuči impulsivno, nepredvidivo i pomalo opasno, ali kontrolu nijednog trenutka ne ispušta iz ruku.
Ti ludački rifovi njegovo su najubitačnije oružje. Ispaljuje ih gotovo refleksno, rasteže, savija i prlja još više nego što mislite da je moguće. U jednom trenutku kao da priziva duhove delte Misisipija, već u sledećem predvodi najopasniji garažni bend na planeti (mada je to, realno, već radio). Kroz set se smenjuju klasični rok sedamdesetih, pank, bluz i ko zna šta još, ali sve to na kraju zvuči samo i jedino kao Jack White. Lako ga je zamisliti kako pravi bluzerski rusvaj u trošnoj štali iz filma Grešnici, ali isto tako i kako komanduje masom od nekoliko desetina hiljada ljudi na stadionu. Njegove pesme mogu da zvuče sirovo i gotovo intimno, a već nekoliko trenutaka kasnije dovoljno veliko da progutaju čitav festivalski prostor.
Najimpresivnije je bilo to koliko je malo prostora White ostavljao za predah. Nije bilo dugih pauza između pesama, niti razvlačenja priče sa publikom. Energija jednostavno nije padala. Nakon odsvirane jedne numere, već bi započinjao sledeću, a koncert je delovao kao jedan dugačak nalet rifova i ideja koji ne prestaje. Veliki deo zasluga za to ide i trojcu iza njega. Pratiti profesora Jacka nije nimalo lak posao. Deluje kao da u hodu donosi odluke, menja tempo, skreće tamo gde niko ne očekuje, pa se onda iznenada vrati nazad. Ipak, bend ga je pratio bez greške, kao da su mu čitali misli. Šta god da bi smislio usred pesme, ostatak ekipe bio je odmah iza njega. Zbog toga su i najpoznatije stvari zvučale sveže, kao da nastaju baš tu pred publikom.
Što se tiče repertoara, White je surfovao kroz svoj opus sat i po, od The White Stripesa do The Raconteursa, pa do svog solo rada i nazad. Našlo se tu mesta za gitarska čudovišta poput “That’s How I’m Feeling” i “Old Scratch Blues”, za do krajnjih granica raspojasanu verziju “Dead Leaves and the Dirty Ground”, ali i za nove numere “Derecho Demonico” i “Dollar Bill” sa predstojećeg albuma Frozen Charlotte.Iz klasičnog The White Stripes katalog pomalo od svega: “Cannon” sa debija, simpatična “Hotel Yorba”, odnosno vijugava “Fell In Love With a Girl”, dok možete zamisliti kako je The Raconteurs hitčina “Steady as She Goes” uzburkala okupljenu masu. Pred kraj dobismo siloviti “Lazaretto”, te iznenadno odsviranu “You Really Got Me” The Kinksa kao jedan neobuzdani i glasni prasak! Da li je potrebno da spominjem šta je finalna “Seven Nation Army” učinila prisutnom auditoriju? Opšta terevenka, razume se.
Nažalost, neke favorite nisam dočekao, ali posle ovakvih devedeset minuta bilo bi besmisleno žaliti se. Nadam se da ću dobiti novu priliku da čujem “Icky Thump”, “The Hardest Button to Button”, “Love Interruption”, “Would You Fight For My Love”… Ako se nešto može zameriti geniju Jacku, onda je to što čoveka natera da odmah poželi još jedan koncert. Za mene je ovo bio susret sa jednim od najvećih rok heroja moje generacije, a na sreću svih koji su se sinoć našli na Jarunu, pokazalo se da je i dalje jednako nepredvidiv, glasan i opak kao nekada.
