Foto: Vedran Metelko Ne, ovde neće biti ni reči o ljudskim slabostima, jer, ko ih pa to nema? U rokenrolu je snaga. Neka bude da je 2004. godina. Gitara je uveliko u rukama, i muzika se ozbiljno sluša. Na 3K od ujutru ide muzička emisija koje se zove “MU3IK”. Tu sam svašta prvi put video i čuo. Oni su neretko vrteli neki spot u poljima, neka bude da ime pesme i nisam upamtio, ali ime benda jesam. Majke. Tek kroz par godina će postati važno. Neka bude da je 2008. godina. Još uvek smo u eri narezivanja cd-ova, mp3 diskografija i suludih kompilacija bez reda i smisla. Jedna se zove “Ex yu- punk – hard core”, i svega tu ima. Tako- tako.
U podselekciji ima folder “Bombardiranje New Yorka”, i tu svega ima. Tako-tako. A onda se zaleće doboš i gitara u duru kreće da razvaljuje rif. A pjevač kaže: ,,Moram naći izlaz iz mraka, moram naći razlog za sreću… IZ SVE SNAGE!”, i ostane to u favoritima na nekim kompilacijama koje su pravljene za MP3 plejer da prekrate autoubsku muku od kuće do škole, i u kontra smeru.
Ali napad dolazi iz više pravaca. Ubrzo se dešava “Rat bendova”, gde sa tadašnjim bendom nastupam, gde brzo bivamo odstranjeni za svetla pozornice, ali sujeta dečja tera da se gleda iz nedelje u nedelju program. A onda se pojavljuje Livio Berak trio, isto dur, isto razvaljivanje, a Livio zapeva: ,,Bio sam rob, neobičan oblik ljudskog stvorenja, oko mene otrovno cvijeće raslo je svuda, crnog sam đavla ugriz’o za muda…”, i taj napad biva još kobniji.
Snimili smo album, i odlazim na lokalni radio kako bismo uradili emisiju povodom izlaska istog. Ulazim u studio a “Hey Mr. DJ”, što bi rekli Sem Kuk, a potom i Brus Springstin, u ovom slučaju ne DJ nego JD pušta pesmu. Opet ne znam ko je, opet je dur, ali ovoga puta akustična gitara. A pjevač kaže: ,,Ja sam mršavi pas, ostavljen od gospodara…” , tri minute slušanja i tišine.
Opet isti bend, opet isti pevač, po treći put- a ne zna se koja je pesma bolja od koje. Sad sam ostao bez argumenata, te odlučih da taj bend moram da preslušam i da mu dam šansu.
Baš u tom periodu, verovatno najznačanije što su Majke uradile za moju generaciju, tj. ono čime su nas dobili jeste bio anplagd koncert iz Tvornice. Tu smo već postali fanovi, i pesme su se uveliko svirale, Majke slušale, a Baretovi gafovi prepričavali i pamtili, neretko oponašali. Diskografija je odveć tu, favoriti su odabrani.
E sad, imao sam tu potrebu (a to je do skoro bilo normalno za svakog fanatika koji prati muziku) sazna i nešto više o samom bendu. Vinkovci? Jea. Rokenrol iz male sredine, za ljude iz malih sredina, koji ipak korespondira sa “gradskim anđelima” što bi rekao Goran Bare na jednom od svojih koncerata. Reći će Peca Popović jednom: ,,Bijelo dugme je važno jer je pokazalo da se rokenrol ne tiče samo velikih gradova, nego i sela”. Onda ću ja uzeti slobodu da ga parafraziram te reći: ,,Majke su važne jer su pokazale da se rokenrol ne tiče samo gradova ili sela, nego i liminalnih područja. Tamo gde zasita nemaš šta da radiš posle ponoći, ako nisi odatle, ili ako nisi dobar sa ekipom iz tog kraja, jer se nećeš dobro provesti. Nećeš se u suštini dobro provesti ni ako si od tamo, ali geto ima kodeks, pa ćeš mangupstvo steći kao refleks, spazam ili odbrambeni mehanizam.
I nećeš biti patetičan, pevao o “veštačkim rajevima” što bi rekao Bodler, a čak i ako pevaš o ljubavi. A Bare je pevao o svemu tome! O ljubavima koje ubijaju, o mršavim psima i svemu onome što je na marginama i na šta nisu upereni reflektori.
,,Iskustvo nam je palanačko”, reći će Radomir Konstantinović, mada ima nečega jačeg i oporijeg nego što je ta ideološka fraza, ali nije loša da se utvrdi čardak koji nije “ni na nebu, ni na zemlji”. Previše smo mali da bi bili grad, a previše smo ponosni da bi bili selo- I uglavnom, možeš otići iz tog mesta, ali oni naučeni odbrambeni mehanizmi ostaju u tebi. Goran Bare je to dobro znao, i uspeo je to da otpeva, ne dajući lažni optimizam. Okej, ne valja ali tu smo, imamo jedni druge i imamo muziku koja nas čini univerzalnijim od selo-grad-palanka podela. A opet nas čini važnima jer “vidiš da se pravi i sirovi rokenrol svira zapravo tamo gde nema šta da se radi posle ponoći, ako ne želiš probleme”. Ili što bi rekao Springstin: ,,They bring you up to do, like your daddy done…” Znači da smo najebali, ali tu su naši glasnogovornici, ili mi koji kad-kad uspevamo biti nečiji glasnogovornici.
Goran Bare, rokenrol zvezda na Balkanu iz niže radničke klase, zamisli, a roditelji mu nisu bili puknovici!? Jea! Rođen u blatu, a “zagrizao nebo” kako bi on sam rekao. Momak iz proklete kuće je ostao pošten i beskompromisan do samog kraja, bez da je štedeo sebe, svoju publiku i ljude oko sebe. Iz sve snage! A ljudi kao ljudi: danas ga svi vole, žale i hvalospevaju- dok je samo dan pre, bio predmet ismevanja na društvenim mrežama i neko ko im skuplja ljakove. Sve ono u suštini što nije bio deo njega.
Goran Bare je bio častan muzičar i častan čovek, što je baš retkost u ovom poslu. Autentično opevavanje i krvarenje zbog opevavanja estetike ružnog i sveprisutnog, ogoljeno, bez simbola, simulakruma i metafora. Ako je neko od muzičara sa ovih prostora uspeo da isključi “matricu” i priključi ljude na “realnost”, to je upravo bio on.
A mi, je l’, voajeri, pa volimo da gledamo tuđu patnju, a pogotovo kada vidimo da su patnje slične, pa se poistovetimo sa likom i delom, te Goran Bare ni kriv ni dužan napravi poslednji veliki rokenrol hit na Balkanu. Tvrdim da je poslednji, i da posle te pesme, više ni jedna rokenrol pesma neće završiti u svatovima. Fukujama je imao onaj promašaj sa “krajem istorije”, ali ipak što se tiče rokenrola- ovde jedno poglavlje definitivno jeste završeno.
Fanovi grupe Majke će se sećati. Pesma “Teške boje”, kao demo, stoji na JuTjubu godinama pre nego će postati poslednji veliki rokenrol hit na prostorima Jugoslavije (ne bivše, zato što sadašnja ne postoji), iliti “regiona” što bi rekli naši mentori. Pisalo je da je demo verzija, i ako u suštini kada se pojavio album- nije postojala razlika. Čak i ono “Hej”, na kraju.
Kao što je njegov čitav život bio eksces, tako je i pomenuta pesma postala pesma koja, verujem, se uvek odsvira u kafićima gde bendovi drljaju i tezgare. Ulični garažni rokenrol iz Vinkovaca završio u svatovima? O, da!
Iza sebe? Pregršt fenomenalnih albuma, odlični tekstovi, jedan od najvećih bendova sa ovih prostora, i jedan od najupečatljivijh frontmena koji će tek biti obožavan i osporavan. Nikada dovoljno to što bi idenfitikatori i samospoznajnici sami sebe preko drugih želeli da bude. Iskren. Fer. Hrabar. Pošten. Sa mudima. Bez kompromisa i do kraja. Iz sve snage. Goran Bare.
Pogrešno tumačen, pogrešno shvaćen. Mnogi će u pesmi ,,Vrijeme je da se krene” videte poruku za buđenje, poruku koja poziva popravljače sveta na akciju koji ne umeju da promene svoj svet, pa “hoće da menjaju tuđi” što bi rekao Ilija Čvorović. A Bare će onda reći: ,,Ma dajte. Pa to je pesma o heroinu. Ja sam ju napisao misleći: Hajde Bare, ustani! Skuhaj si heroin. Vrijeme je da se krene!” Ali možda u svemu tome i jeste lepota muzike. Neka svako doživljava na svoj način i lično. Da, pevao je da je “rođen u blatu” ali ga nikada nisu uspeli provući kroz balkansko blato politike. Da, kao i svi mi, palo biće, biće slabosti ali od integriteta. Na zemlji i svestan, do kraja. Probudio nas je i učinio stvarnima, bar na tren.
Neka bude da je preuzeo grehove svih svojih rokenrol kolega sa scene i da je podneo žrtvu i očistio njih od svojih grehova. Mora da je super gore kad se prozori raja otvore. Za nas lenje, nervozne, glupe i otrovne. Da li ti se sviđam?
Autor: Nenad Baraković
