Na Eurosonic Noorderslag (ESNS) festivalu, mestu susreta novih evropskih bendova i ideja, svoj nastup je imala i poljska petorka HÉR, ostavljajući snažan utisak promišljenim i emotivno nabijenim setom.
Povodom njihovog pojavljivanja na ESNS-u, razgovarali smo sa basistom benda Tomaszom Sadeckim o iskustvu na festivalu, nastupu i sledećim koracima na njihovom muzičkom putu.
Kako se trenutno osećate neposredno nakon nastupa na ESNS-u?
Tomasz: Osećamo se iscrpljeno na najbolji mogući način. Posle ovakve noći vlada tiha tama — mešavina iscrpljenosti, adrenalina i osećaja da je nešto važno upravo oslobođeno.
Da li je sve proteklo po planu, da li ste zadovoljni nastupom?
Tomasz: Otišlo je tačno tamo gde je trebalo. Nije sve bilo planirano, i ta napetost je to učinila jačim. Veoma smo zadovoljni — bilo je sirovo, intenzivno i duboko iskreno.
Publika na ESNS festivalu zna da bude i radoznala i kritična – kakav ste vibe vi dobili prošle večeri?
Tomasz: Energija je bila fokusirana i teška na prelep način. Publika je pažljivo slušala, upijala svaki zvuk i reagovala sa nekom vrstom tihog intenziteta koji se polako pretvarao u povezanost.
Koliko vam je u glavi tokom nastupa bilo to da vas gleda i publika, ali i brojni profesionalci iz muzičke industrije?
Tomasz: Svesni smo toga, ali to ostaje negde u pozadini. Na sceni, mi se potpuno prepuštamo muzici. Ono što ljudi iz industrije vide nije strategija, već veoma realan trenutak.
Po čemu se ESNS razlikuje u odnosu na ostale showcase festivale na kojima ste imali priliku da nastupate?
Tomasz: ESNS zahteva više iskrenosti. Slušanje je na dubljem nivou, očekivanja su veća i nema mesta za skrivanje. To ga čini mračnijim, ali i dragocenim.
Ako biste morali da opišete svoj nastup na ESNS-u u jednoj rečenici – kako bi ona glasila?
Tomasz: Napeto, emotivno i impresivno iskustvo koje je sve privuklo u isti prostor.
Na kom festivalu imate najveću želju da nastupate i zašto?
Tomasz: Nemamo zapravo jedan festival iz snova. Ono što zaista želimo jeste da odsviramo što više koncerata. Sanjamo o velikim scenama, jer se tamo osećamo najživlje i najviše svojima — gde zvuk može potpuno da diše, a intenzitet može da raste bez ograničenja.
